Коаксијални кабл
У свом најједноставнијем облику, коаксијални кабл има језгро од чврсте бакарне жице у средини, око које се налази најпре изолатор, а затим цилиндрични проводник направљен од густо уплетене бакарне мрежице и на крају спољашњи заштитни омотач.
Коаксијалне каблове користиле су локалне рачунарске мреже стандарда IEEE 802.3 (10BASE5, Thicknet) из 1983. године и IEEE 802.3a (10BASE2, Thinnet) из 1985. године, које су давно ван употребе.
Кабл са упреденим парицама
Кабл са упреденим парицама се састоји од парова изолованих бакарних жица које су упредене једна око друге. Упредање се врши у циљу отклањања електромагнетних сметњи. Постоје три основна типа кабла са упреденим парицама:
- Unshielded Twisted Pair (UTP)
- Foil Twisted Pair (FTP) или Screened Twisted Pair (ScTP)
- Shielded Twisted Pair (STP)
UTP кабл састоји се од 4 пара упредених изолованих бакарних жица и заштитног омотача око њих. FTP/ScTP каблови имају и додатни метални омотач, а STP каблови имају омотаче и око сваког пара изолованих жица.
У зависности од квалитета и начина израде постоје више категорија каблова са упредним парицама. У савременим рачунарским мрежама користе се каблови категорије 5e или бољи са RJ-45 конекторима.
Проводници у могу бити са пуним пресеком (крути) или са лицнастом структуром (еластични).
Оптички каблови
Код ове врсте каблова, оптичка влакна преносе дигиталне сигнале у облику модулисаних светлосних импулса. Ово је релативно безбедан начин преношења података јер оптички каблови не могу да преносе електричне импулсе па се и не могу прислушкивати – подаци су безбедни од крађе. Такође, ови каблови не подлежу електричним сметњама, имају најмање слабљење сигнала дуж кабла и подржавају изузетно велике брзине преноса података на великим удаљеностима. Најчешће чине основу тј. кичму било које озбиљније телекомуникационе мреже.
Системи преноса са оптичким кабловима се састоје из три основна функционална дела, а то су предајник (извор светлости: светлосна или ласерска диода – LED), оптичко влакно и пријемник (фото сензор). Стандардни електрични сигнал се доводи на ласерску или светлосну диоду које врше конверзију у светлост, затим се светлост убацује у оптичко влакно на чијем другом крају је пријемник који врши опто-електричну конверзију после које се добија стандардни електрични сигнал.
Принцип по коме се информација преноси по оптичком влакну базира се на физичком феномену под називом тотална рефлексија. Свако оптичко влакно се састоји из језгра кога чини легура стакла одређеног индекса преламања и омотача. Овај омотач је такође од стакла, али са другим индексом преламања. Светлост се убацује у језгро под одређеним углом потребним да дође до тоталне рефлексије, због које се светлосни зрак непрестално одбија од граничне површине језгро/омотач путујући тако кроз влакно до пријемника.
Оптичка влакна се могу поделити у две основне групе: на мономодна (која су тања и омогућавају простирање само једног светлосног зрака), и мултимодна (која су дебља и омогућавају истовремено простирање више зрака од више различитих извора).
